Izolovan i nepristupačan (čak su i okolni letnji putevi, zbog retkih prolaznika, skoro potpuno obrasli visokom travom), udaljen je oko dva kilometra severoistočno od Novog Hopova. Od manastirskog kompleksa ostala je jedino crkva, dok su krilo konaka severno od nje i ekonomske zgrade u ruševinama. Samo sto metara uzvodno potokom nalazi se ozidan izvor sa pitkom hladnom vodom. Ako se pređe potok i pođe nizvodno, posle 40 metara nailazi se na jedanod retkih fruškogorskih mineralnih izvora.Tu je i ulaz u polulučnu, polukružnu pećinu impozantnih dimenzija (zapravo reč je o povećoj potkapini). Na njenom kraju ima kamenja i blokova, pa se nezna da li je tu istinski kraj hodnika. Spada u red suvih pećina bez protočnih i prokapnih voda. Prošlost manastira je prilično nepoznata. Narodna legenda, kao i za Novo Hopovo i Fenek, pripisuje osnivanje ovog manastira (1496-1502) despotuĐorđu Brankoviću, potonjem vladiki Maksimu. No, prvi pouzdani podatak potiče iz 1546. i nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (Sremski defter). Kroz ceo XVI vek pominju ga isključivo turski dokumenti (1566-69, 1588, 1588-95). U XVII veku nema pisanih tragova o manastiru. Manastirska crkva, zidana kamenom, lepo i nadahnuto, mala je jednobrodna građevina sa centralnom apsidom, spolja petostranom, iznutra polukružnom. Skladnih je odnosa i arkatične dekoracije. U unutrašnjosti crkve jasno se izdvajaju tri dela: priprata, naos i oltar. Presvedena je poluobličastim svodom, a nad naosom je podignuto veliko, spolja desetostrano kube, koje nose pandantifi i koje dominira nad malom arhitektonskom masom crkve. Fasade i postolje kubeta ukrašeni su nizom slepih arkada. Na brodu su tri prozora i jedan ulaz (na zapadnoj strani), a na kubetu deset uskih prozora, što obezbeđuje dobru osvetljenost unutrašnjosti. Zvonik nikada nije podizan.